Današnja prijateljstva.

Više puta sam preispitivala samu sebe i došla do zaključka da mi, današnje generacije, uopšte ne znamo šta znači pravo prijateljstvo. Obično se veruje da se pravi prijatelji stiču u ranom detinjstvu. Ali, danas, deca kao da još u svojoj trećoj ili četvrtoj godini već pokupe zavist, zlobu i ljubomoru. Tako izgube mogućnost da steknu prijatelje. A da li oni to pokupe od starijih, od ukućana? Zašto se onda starije generacije hvale svojim druženjima i doživljajima? Činjenica je da se nešto promenilo a ja nikako ne mogu da pohvatam šta. Kad moja majka pozove svoju dugogodišnju prijateljicu, sa kojom se nije čula dva-tri meseca, Taj razgovor izgleda kao da su se rastale sinoć posle lepog večernjeg druženja. A kad ja pozovem svoju drugaricu posle samo dva dana ona je, zaboga, uvređena, jer joj ne posvećujem dovoljno pažnje.

 A tek je u školi katastrofa. Ako slušaš drugačiju muziku od većine, ako imaš drugačiji stil oblačenja ili ako si bolji učenik od ostalih odmah postaješ meta nemilosrdnih ogovarača i podsmeha. a onda možeš hodati i naglavačke neće ti pomoći. Najgori od svih su oni koji su stotinu puta trebali tvoju pomoć i ti si im stotinu puta pomogao a kada samo jedanput nisi bio u situaciji da to uradiš, odmah si za njih postao sebičan i najgori čovek na svetu. Ispade da nevalja mnogo biti ni dobar niti pomagati drugima jer oni umisle da je to tvoja obaveza.
  Danas su svi uvek, upravu. Povrede te a da to i ne primete. I ne sećam se kad sam poslednji put čula reč IZVINI. Kao da je ostala zarobljena u prošlom veku.

Ponekad se toliko razočaram u ljude, pomislim da nam nema spasa, a onda se opet tešim misleći kako ćemo kada, za nekoliko godina, odrastemo i postanemo zreliji, svi postati razumniji bolji ljudi, koji će umeti da prepoznaju i poštuju prave vrednosti.